Sindrom Žila de la Tureta: Uzroci, Simptomi i Najefikasniji Metodi Lečenja Tikova i Opsesivno-Kompulzivnog Sindroma

Šta je sindrom Žila de la Tureta?

Sindrom Žila de la Tureta je kompleksan poremećaj karakterisan pojavom različitih motornih i vokalnih tikova, koji su često praćeni poremećajima pažnje i opsesivno-kompulzivnim sindromom. Ova stanja mogu dominirati kliničkom slikom i znatno otežati svakodnevni život pacijenata.

Uzroci i faktori rizika

Najčešće se smatra da je osnovni uzrok ovog sindroma nasledni faktor. Međutim, neka istraživanja ukazuju i na mogućnost povezivanja sindroma sa streptokoknim i drugim vrstama infekcija.

Klinička slika i simptomi

Motorni tikovi su stereotipni, nevoljni pokreti poput treptanja, iskašljavanja, grimasa, pokreta glavom, šmrkanja ili isturanja brade. Vokalni tikovi uključuju nehotice izgovaranje nepristojnih reči (koprolalija), ponavljanje vlastitih ili tuđih reči (eholalija) kao i nevoljnu vokalizaciju čiji sadržaj može biti agresivan ili seksualno obojen.

Pored toga, pacijenti često imaju čulnu hipersenzitivnost, na primer ne podnose nabrčkane čarape ili odbijaju tvrdu hranu. Takođe, često se javljaju poteškoće u učenju, strah od odlaska u školu, socijalno neprikladno ponašanje, napadi besa i insistiranje na ritualima karakterističnim za opsesivno-kompulzivni sindrom. Mogu biti prisutni poremećaji pažnje, blagi neurološki ispadi i znaci organiciteta vidljivi na EEG-u i psihološkim testovima. Sindrom počinje u detinjstvu i može evoluirati sa vremenom, ponekad i familijarno.

Dijagnoza

Dijagnoza se utvrđuje na osnovu anamneze koju najčešće daju roditelji, kliničke slike i snimaka simptoma koje porodica treba da obezbedi jer tokom neposrednog pregleda pacijent može biti mirniji. Dijagnostički kriterijumi uključuju prisustvo više motornih i barem jednog vokalnog tika, trajanje simptoma minimum godinu dana, bez prekida dužeg od tri meseca, i početak simptoma pre 18 godina.

Lečenje i terapijske mogućnosti

Ne postoji specifična kauzalna terapija za sindrom Žila de la Tureta. Terapija je simptomatska i uključuje edukaciju bolesnika, njegovih roditelja i okoline. Kod pacijenata sa dobrom socijalnom adaptacijom ponekad nije potrebna medikamentna terapija. Kada je potrebna, primenjuju se neuroleptici, antagonisti dopamina i imunomodulatori. Psihoterapija i kognitivne terapije su takođe ključne. Trenutno se istražuju nove metode kao što su hormonska terapija, laseroterapija, akupunktura i hirurški zahvati.