Duodenalni ulkus: Uzroci, simptomi i savremeni tretmani za efikasno izlečenje čira na dvanaestopalačnom crevu

Šta je duodenalni ulkus?

Duodenalni ulkus predstavlja lokalnu eroziju sluzokože koja prodire u mišićni sloj, što može dovesti do perforacije, pucanja čira ili krvarenja ukoliko dođe do oštećenja krvnog suda. Krater čira može sadržavati krv ili proteinski eksudat, što je karakteristično za akutna stanja bolesti. Čir na prednjem zidu dvanaestopalačnog creva često dovodi do perforacije, dok se čir na zadnjem zidu može proširiti ka gušterači ili izazvati krvarenje.

Koliko je čest i ko je najrizičniji?

Duodenalni ulkus može zahvatiti sve starosne grupe, ali je najčešći kod osoba od 20 do 45 godina. Češće pogađa muškarce, mada je sve veći broj slučajeva i kod žena. Iako su mehanizmi bolesti delimično poznati, patogeneza ostaje složena i nedovoljno razjašnjena.

Uzroci i faktori rizika

Ključni faktor u nastanku ulkusa je povećana sekrecija želudačne kiseline (HCL), iako nije potpuno jasno zbog čega sluzokoža dvanaestopalačnog creva postaje osetljiva. Pušenje cigareta značajno povećava rizik od nastanka ulkusa, otežava terapiju i povećava smrtnost jer smanjuje lučenje pankreasnih bikarbonata koji neutrališu želudačnu kiselinu. Genetska predispozicija je takođe važna, jer se bolest češće javlja u porodicama sa istorijom ulkusa. Bakterija Helicobacter pylori prisutna je u većini slučajeva i ima ključnu ulogu u nastanku bolesti. Kod nekih pacijenata pronađena su i antitela na virus herpes simpleksa.

Simptomi duodenalnog ulkusa

Najčešći simptom je bol, koji može biti oštar ili u obliku pečenja i svrdlanja. Bol se obično javlja između 90 minuta do tri sata nakon jela i može buditi pacijenta noću. Često se javlja i mučnina, a simptomi se povlače nakon hrane ili antacida. Bol se ponekad lokalizuje u desnoj strani epigastrijuma. Bolovi se javljaju ciklički, najčešće u proleće i jesen. Postoji i značajan broj pacijenata sa aktivnim ulkusom koji nemaju simptome, što otežava tačno određivanje učestalosti bolesti.

Dijagnoza i lečenje

Dijagnoza se postavlja gastroskopijom ili rendgenskim snimanjem sa kontrastom. Uz primenu suvremenih radioloških metoda stopa otkrivanja ulkusa značajno je porasla. Lečenje se sastoji od antacida, najčešće preparata aluminijum i magnezijum hidroksida, kao i antagonista H2 receptora koji smanjuju lučenje želudačne kiseline. Među lekovima prve generacije bio je Cimetidin, dok su novije generacije, kao što su Ranitidin, Famotidin i Nizatidin, efikasnije i sa manje neželjenih efekata. Oni ubrzavaju zaceljivanje ulkusa i smanjuju mogućnost recidiva bolesti.

Kako sprečiti duodenalni ulkus?

Prevencija je ključna i podrazumeva izbegavanje pušenja, alkohola, nepravilne ishrane i lekova koji mogu oštetiti sluzokožu. Redovan medicinski nadzor i pravovremeno lečenje pomažu u smanjenju rizika od komplikacija i recidiva bolesti.